Пустолов

ЈОВАН МЕМЕДОВИЋ, АУТОР ЧУВЕНЕ ЕМИСИЈЕ „САСВИМ ПРИРОДНО” НА РТС
Готово је, одлазим
„Тренутни правац кретања народа је из селâ у градове, из природе у бетон. Као да људски род задаје завршни ударац самом себи, или је то начин да се земља одбрани од пренамножености људске врсте. Али у напредним земљама већ су започели обрнути процеси: повратак природи. И мој редовни годишњи одмор под шатором, на Дрини или језеру Кокин Брод, ускоро ће постати цео мој живот. Само ћу шатор заменити брвнаром”

Пише: Бранислав Матић

Његове емисије су сасвим другачије од баналног плићака и бучне монотоније већине данашњих ТВ програма. У потпуном контрасту према вишку силикона и мањку падежа „света познатих”. Према „индустрији снова” и маркетиншких мистификација. Сасвим природне, баш као и он. Прожете оном једноставношћу до које треба нарасти.
Јован Мемедовић (Београд, 1960) више од 20 година је у РТС-у. Почео је у Београдском програму, а од 1992. је спортски новинар и коментатор. Од 1996. ради емисију Свет лова и риболова, бројне документарне серијале и путописе. Добитник је награде „Лаза Костић” за репортажу (2007). Ожењен је Мирјаном Мемедовић, графичким дизајнером, са којом има Машу (16) и Уроша (12).

Београдско сте дете, у родном граду завршили гимназију и студирали физичку културу. Откуд у свету медија, откуд у ТВ новинарству?
То сам се и ја дуго питао. Али, када све саберем, постигао сам идеалну комбинацију. Остао сам у спорту, водим здрав живот, новинарски посао ми омогућава да свуда стигнем, све видим. И што не знам, могу да питам. Али још увек ми није јасно откуд ја ту. Ваљда је судбина тако хтела, да радим оно што волим и да живим од онога што ми је хоби. Тако нешто се не може испланирати, то сређује судбина.

Радите живе спортске програме, документарне емисије, репортаже, путописе. Које од тих поља је најближе Вама лично, Вашем изразу и сензибилитету?
Документарне емисије су мој терен. То и јесте сасвим прави простор за мене: да истражим, отпутујем, снимим на лицу места, вратим се и сложим у занимљиву причу.

Својим духом, шармом и личним печатом унели сте доста новога у сваки од жанрова којим се бавите. Да ли је било опирања?
Никада нисам имао проблема, нико ме није спутавао. Моје теме никога не боле, моје приче су народске, моја путовања су окренута местима која мало ко познаје. Колико ја себе могу да видим, не понашам се као нека звезда, нити сам умислио да сам богомдан. Само радим један посао који се зове новинарство.

Ако српско телевизијско новинарство упоредите са светским реперима у тој области, где смо ми идејно, садржински, занатски и продукционо?
Немам ту никакву дилему: ми само још увек неуки у ТВ новинарству. Још увек не знамо све могућности тог медија, не знамо да се користимо алатима, жали боже фреквенција. А све то постоји у Би-Би-Сију, проверено и прочишћено. Они имају школе, курсеве, радионице, тренинге. Мало богатије телевизије мало-мало па шаљу новинаре на редовне семинаре. Е, пошто ми то не радимо, а нисмо се научени родили, онда су нам телевизије такве какве су. Бледе, безидејне, нема оригиналног дизајна, нема врсних водитеља шоу програма, коментатори спортских преноса понављају увек исте реченице, презентери истим тоном саопштавају о несрећама и прославама. Лош тон, незанимљива слика.

ПРИРОДНА БИЋА А НЕ РОБОТИ

Емисије попут Ваших, окренуте аутентичној природи, веома су гледане. Са друге стране, модерни човек све више живи у својим симулакрумима и виртуелним световима, све даље од природе и себе самог. Како Ви тумачите то огромно интересовање за природу и убрзано удаљавање од ње?
То је тренутни правац кретања народа. Из селâ у градове, из природе у бетон, асфалт, испред компјутера. Мислим да људски род задаје завршни ударац самом себи. Али то је можда и средство да останемо у оптималном броју, можда је то начин да се земља сама одбрани од пренамножености људске врсте. Мислим да ће то потрајати, а онда ће кренути обрнути процес. Повратак мајци природи. У напредним земљама процес је већ започео, па и поодмакао.

Завирили сте у многе скривене кутке Србије, били у далеким мало познатим пределима света (Арктогеја, Норвешка, Чукот, Сибир, Казахстан, Таџикистан, Киргистан...). О чему са тих узбудљивих путовања најрадије причате, чега се најупечатљивије сећате?
То су места где још увек владају закони опстанка у природи. Многи се јеже од помисли да оду тамо, а мени је то животни смисао. Не верујем да смо замишљени да живимо овако као сад, са мобилним телефонима, таблетима, лап-топовима, потпуно зависни од технологије. Ми смо природна бића а не роботи.
Моји доживљаји са путовања личе једни другима, али последњи је нешто заиста посебно. Провео сам неколико дана у Немачкој са човеком који живи са двадесет пет вукова. Он каже да је и сам пола вук а пола човек. После сусрета са њим почео сам да разматрам могућност да и ја постанем, рецимо, пола човек – пола медвед.

А шта бисте, Јоване, радо заборавили, али не успевате?
Радо бих заборавио период када сам био постављен за уредника Спортске редакције РТС-а. Ипак то није за мене.

Како Вам изгледају Ваш град и Ваша земља када се вратите са својих необичних путовања?
Ми смо једна предивна земља, са питомом и благом природом и климом. Ми смо скупина интелигентних и доконих људи, поврх свега ми смо још и небески народ. Лепо је лутати по северу, али најлепше је код куће.

ИПАК, НЕ ПРЕДАЈЕМ СЕ

Рекли сте својевремено да је Србија веома неподесна за снимање емисија заснованих на преживљавању у природи. Зашто?
Какво црно преживљавање! Стварно би било срамота причати о томе у Србији! Да ја тобоже прођем поред села и не јавим се, не свратим на ракију, и да избегнем домаћина који ће на трпезу одмах да изнесе све најбоље што има, е то је, богами, тешка увреда. Тога у Србији не бива. Покушао сам, али сам се, уместо испошћен, вратио са неколико килограма вишка. То, напросто, није тема у овој нашој Србији. Јесмо мали, и не баш развијени, али овде нико никада неће остати гладан.

Какав тим треба имати да би се снимали програми какве снимате Ви?
Једноставно, то је тим који ради и живи као ја. Замислите да неко од мојих људи крене на пут у шими ципелама, да се плаши дивљих животиња, или да зазире од кише и снега. Колико сам ја спреман да поднесем, сниматељи морају још више. Ја гледам и прикупљам информације, а они не испуштају камеру из руку.

Кажете, не волите да идете неспремни на путовања и снимања. Како се спремате?
Тренирам сваки боговетни дан, живим уредно. Физички морам бити спреман, а мотивацију тражим у гледању страних ТВ програма, рецимо „Дискаверија” или „Националне географије”. Или гледам филм Последњи трапер.

Успевате ли да премостите „генерацијски јаз” и да своју децу заинтересујете за лепоте светова које предочавате милионима других опчињених гледалаца?
Све некако и могу да савладам, али нове клинце и њихову идеологију још увек не. Њих не занима баш ништа, а боравак у дивљини је губљење времена. Нема радозналости, пустоловног духа, заиграности. Одлазак у недођије није авантура него досада, јер нема интернета и домета мобилних мрежа. Ипак, не предајем се, тек ћу се ја обрачунати са њиховим интернет сатима на компјутеру.

Српски пливачки шампион Милорад Чавић, дипломац Берклија, каже: „Искључите телевизор, укључите мозак.” А шта Ви на то кажете?
Укључите мозак и укључите телевизор недељом од 18:30 на Првом програму РТС-а, гледајте Сасвим природно. Можда вас нешто наведе да побегнете из града и почнете да волите живот.

Да ли годишње одморе још увек проводите „под шатором на Тари” и траје ли Ваша фасицнација Дрином?
То је за сада годишњи одмор, али ускоро и мој живот. Шатор ћу заменити брвнаром, а дестинација остаје иста: Дрина, или језеро Кокин Брод. Готово је, одлазим.

***

ПОЛА-ПОЛА
Постоје ли места у Србији на која се увек радо враћате?
Да. Стара планина, Власина, Дрина, планина Тара, Златиборски крај, све до Црне Горе... То је моје виђење природе, ту нормално спавам, једем, ту сам увек насмејан и расположен... Зашто? Зато што сам пола човек, пола медвед.

***

ДА БЕОГРАД НЕМА...
А Ваш родни град?
Београд је леп, али да нема Аду и Кошутњак, Саву и Дунав, не би вредео ни пребијене паре. Била би то загушљива депонија у којој се гурају дошљаци из остатка земље и окружења.

***

ПРИЧА О ЧОВЕКУ-ВУКУ
Какве нове посластице за гледаоце се спремају у радионици Јована Мемедовића и његовог тима?
Спремам удар на њихова чула, доносим им причу о човеку вуку. Нека виде да није све до технике и телекомуникација, има нешто и код вукова. Нешто што нам може вратити замрле инстинкте и дати нам нову жељу за животом.